Dramski studio Akademskog kulturno umetničkog društva „Sonja Marinković“ najstariji je organizovani oblik delatnosti novosadskih studenata. Osnovan je 1956. godine u okviru Studentskog kluba, s ciljem da kroz amaterski oblik delovanja okuplja mlade pozorišne pregaoce i pruži im uslove i priliku za scensko umetničko ostvarivanje. Osnovno opredeljenje Dramskog studija uvek je bilo da spajajući mladost i umetničku invenciju teži razotkrivanju novih mogućnosti i doticanja neke od vrhunskih tačaka aktuelne pozorišne misli. Od osnivanja do danas, Dramski studio je menjao svoje ime u duhu vemena i vokacije generacija, najpre je radio kao Akademska scena, Studentska scena, zatim Savremena studentska scena, a od 1970. godine kao Dramski studio.

 

            Uvek okrenute budućnosti pozorišta njegove predstave doživljavale su oduševljeno prihvatanje ili sumnjičavo negiranje, ali nikad ravnodušnost i umetničku apatiju. Angažovane po programskom opredeljenju, kritične prema pojavama u stanju sveta i ljudi, težile su oplemenjivanju duha i buntovničkoj želji za promenama istovremeno. Time su, svojevremeno postale ne samo kulturna pojava u amaterizmu nego i u savremenom pozorišnom životu Vojvodine.

 

            Svesni da je prava mogućnost saznanja samo u pronicanju u moguću budućnost nerazotkrivenog, mladi glumci sa svojim rediteljima, u svakoj narednoj pozorišnoj avanturi, oslanjali su svoj umetnički izazov na dela Sartra, Joneska, Beketa, Mejerhold, Vahtangov, Arabala, Kenoa, Borherta, Ruževiča, Braša, i domaćih pisaca, a ponekad su imali i dovoljno hrabrosti da se upuste u vizualizaciju tekstova koji su u svom zanesenjaštvu sami članovi stvarali.

 

            Mije redak slučaj da Profesor Milan Pletel, vise od cetiri decenije umetnički rukovodilac Dramskog studija, sam poseže za dramatizacijom i adaptacijom različitih tekstova praveći od njih dramske igre koje kasnije, jednim mozaičkim postupkom dovodi u funkciju osmišljavanja ideje predstave. Na taj način Pletel uspeva da svaki član, malom ili većom, uspešnom ili manje uspešnom ulogom bude obavezno uključen u predstavu. On, dakle mladog čoveka i njegovo oblikovanje, stavlja ispred završnog umetničkog utiska predstave, a tokom vremena svakom novom probom i svakom odigranom predstavom taj mladi čovek usvaja nova znanja, stiče sigurnost, ali se izgrađuje i kao stabilna ličnost. Tako on predstavu vremenom podiže do principijelne visine. Ovo je veoma važna pedagoška i društvena mera i retko će koji reditelj u nas rizikovati kvalitet predstave zarad stručne i pedagoške prosvećenosti svakog člana. Ovim postupkom on dolazi do onog krajnjeg rezultata da je glumac osnovna karika predstave, ličnost pre svega.

           

            Možemo slobodno reći da je Profesor Milan Pletel ostvario sopstveni „sistem“ rada sa glumcima i rada na predstavi. Taj „sistem“ naravno, proistekao je iz različitih poznatih pozorišnih koncepata (antipoda Stanislavkog – Breht, Arto, Bruk, Grotovski, Beket... ). Kod njega nikada nije reč o definitivnoj formi interpretacije, već o privremenoj ili bolje reći mogućoj, uvek otvorenoj za promenu, za novu mogućnost, tako da svaka naredna predstavaje drugačija od predhodne. Rampa, i kada postoji je irelevantna, uvek je utisak da je glumac deo publike, da izražava njene stavove. Njega ne interesuju arhetipovi, on gradi aheroične junake, junake ovog vremena, koji po pravilu ispoljavaju bunt mladog čoveka i njegove životne dileme. Za to su njegove predstave uvek ovovremene, aktuelne i provokativne.

           

                               Deo teksta, iz Monografije AKUD Sonja Marinkovic, 2002. god